Kruh sakoga pomorca odvavek ima sedan kor

Teško je bilo nekada, teško je i danas, ma kad neš voliš, kad ti je neš vela jubav, onput se se potrpi i kad pasa lipo zapamti, a grdo pozabi.

Prosinac u Kostreni, nije kao prosinci u ostalim mjestima riječkog prstena. Kostrenjanima je prosinac poseban jer upravo u zadnjem mjesecu u godini »stanuju« i sv. Lucija, i sv. Barbara, i sv. Nikola, ili dvije zaštitnice i jedan zaštitnik ove kolijevke kapetana. A Kostrena je uistinu kolijevka pomoraca općenito. Kad bismo parafrazirali onu štoriju o Pašcu, broju kuća i broju partizana, onda bismo za Kostrenu mogli simbolično reći – »99 kuć, a devetsto pomorci«. Jedan od onih čiji je čitav život vezan uz more i koji živi za more i za svoju rodnu Kostrenu je i osamdesetosmogodišnji Tihomil Linić. Bogato životno iskustvo, ne skidajući osmijeh ni kad priča o teškim, ni kad priča o lijepim trenucima, podijelio je s nama krenuvši odmah od štorije o svom imenu.
    – Da se razumemo, moj je otac bil Gromičan i zato san ja Linić, ma po materinoj strane san Pezelj. A Pezelji su bili prava pomorska familja. Mat mi je bila dupla Pezelj, a otac od pokojne none, ka je bila rojena Pezelj, na moru je stradal 1900. Ja san Tihomil, a ne Tihomir, kako me puno njih zove i kako mi puno njih ime napišu, zato aš je moja pokojna mat čitala nekakovu štoriju z doba kralja Tomislava va ke njoj se je zapježal šesni vlastelin Tihomil i tako san ja dobil ime. Pokle, kad bi va novinami pročitala da su me zapisali kod Tihomira, znala bi reć – trubilo, ča ni ime ne umeš povedat, pojašnjava barba Tiho.
    I otac šjor Linića, baš kao i barbe Paval, Vinko, Celestin i Dragutin, bili su pomorci, a Dragutin je zadnji Kostrenjan koji je na jedra prošao Cape Horn. Priča Tihomil kako mu je pokojni otac Valentin, koji je plovio na brodu kao »tišjar« puno puta ispričao štoriju o Biskaju, o tome kako su tamo 1905. godine jedva živu glavu izvukli te kako je otac zahvalu »svevišnjima« koji su ga spasili položio u Kapelicu zavjetnih darova u Trsatskom svetištu te u kostrensku crkvu sv. Barbare.
    – Plove mi i oba sina, i oba unuka. A ja, to je nan Kostrenjanimi va krvi. Domišljan se kako je moj stareji sin Lav, materi govoril – ako me ti nećeš zapisat va nautiku, zapisat ću se sam. I tu ni bilo ča, leh neka gre. On je nautiku finil 1968. leta, a kapetan je postal sa sega 28 let, 1978., pa se domišljan kako mu je moja žena Milena, a njegova mat, kad ga je videla onako mladoga va uniforme od kapitana rekla – majko, lipoga kapitana, aludirajuć na njegovu mladost i neiskustvo. Valin je finil nautiku 1970. leta, unuk Ado je diplomirani inženjer elektronike i plovi na brodu za polaganje kablova, a unuk Emil, ki je finil strojarsku va Bakru naviga na nekakovomu ogromnomu kruzeru. Ja, si su po moru.
    Barba Tiho je, doznajemo, nautiku u Bakru završio 1940. godine. Prisjeća se kako ih je u prvom razredu bilo 46, a završilo svega 13 iz generacije te još šest ponavljača.
    – Pokle prvoga leta škole plovil san na »Vile Velebite«, pa onda san šal na »Prestolonasljednika Petra«, pa san pokle drugog leta škole plovil na »Soče«, pa je došal rat i nisi mogal nikamo, pa, ma ča će ti to, nemojmo o mane, homo malo povedat o Kostrene, skromno će barba Tiho, koji je na nabrojanim školskim brodovima kao izvrstan učenik bio vođa »seh školani« i koji je na Pomorskoj vojnoj akademiji u Dubrovniku prošao kao treći na listi najboljih iako su njegovi kolege imali preporuke i od kralja, i od ministra, i od ovog, i od onog, a on ama baš ni od koga.
    Nakon prvog semestra barba Tiho je dospio na »Jadran«. Na tom se jedrenjaku i razbolio.
    – Bil je to brod na jidra. Vavek san bil na jarbolimi, a na jarboli si mogal jedino bez postol, va kalcetami i bez jakete. Propuhalo me je i dobil san upalu porebrice pa su me odbavili va Zagreb va bolnicu. Kad san se malo refal, došal san doma va Kostrenu, Italija je napala, nastal je rat i ja san z Kraljevice, z Careva, hodeć šal na Plase na vlak i va Zagreb, aš su pozvali si pitomci vojne akademije da dojdu. Dospel san va Domobransku vojnu akademiju artiljerije i inžinjerije va Torino, finil 1943. leta i onda se javil va Ministarstvo domobranstva va Zagreb. Bil san vrsni matematičar, imel san sjajne stručne ocjene, ma strašne političke. Pokle kapitulacije Italije šal san va partizani, bil va partizanskomu odredu na Istu, bil pripadnik 3. brdskog motoriziranog diviziona 4. armije, pokle rata bil va »Zone A« kod predavač artiljercima i da dalje ne nabrajan, brzinski prepričava svoj ratni put barba Tiho, a supruga mu Milena dodaje – povej in ono kako ste ti i onaj tvoj Dubrovčan spasili Split od neprijateljskoga razaranja. Međutim, tu priču nismo čuli, jer je barba Tiho samo odmahnuo rukom i rekao – ma, ča će ti to. I nije se dao nagovoriti.
    No, o Kostreni, Kostrenjanima i moru, ovaj je Kostrenjan koji je poslije rata bio »pomorac na kopnu«, odnosno radio u »Splošnoj plovbi Piran«, pa kao komercijalni direktor Obalne i Lošinjske plovidbe, pričao bi nadugo i naširoko. Tako smo čuli priču o kapetanu Josipu Randiću, dakako Kostrenjanu, čiji je brik Dragu 1852. godine na ulazu u Bospor udario talijanski parobrod te je potonuo, no Randić i posada su se uspjeli spasiti. Kapetan se zavjetovao da će ukoliko on i njegova trinaestočlana posada živi dođu kući u Sv. Barbari podignuti Kalvariju. Obećanje je ispunio i u rodnome mjestu podigao Kalvariju – trajnoga svjedoka časti i nepokolebljivosti vjere u Kostrenjana.
    – Silno san želel nać familju, potomke od toga kapitana i pokle teške muke san ju i našal. Najprvo san pital kostrenskoga plovana, iskal va crikvenimi knjigami i niš. Onda san šal iskat va matične knjige rojenih va Županiju i opet niš, i na kraju san našal va Povijesnomu arhivu. Taj van je čovik kupil imanje ko se je protezalo se od hotela Jadran pa do pruge. Našal san mu familju s kon san va tomu iskanju i povedanju postal i prijatelj. Sudjeloval san i va delanju spomenika za si naši kostrenski pomorci ki se z mora nikada doma nisu vrnuli, aš kad je 1990. leta Maro Ružić rekal homo načinit taj spomenik, dakako da san rekal – homo. A ča se tiče Kostrenjani i mora, moren van reć da si mi živimo za more i od njega. Tr, još negdere 1970. leta jedan naš kapitan je jednomu vašemu kolege kad ga je ovaj pital za kapitani va Kostrene ovako odgovoril – a ča, koliko ih je, dosti je da van rečen da smo na početku Prvoga svjetskoga rata mi va Kostrene imeli samo dva profesora i jednoga doktora prava, si su drugi bili kapitani. Ja, to van je tako pu nas. Ne znan ako znate da sv. Lucija ima više makinisti, a sv. Barbara kapitani. Zač? Razlog je vrlo jednostavan – Sveta je Barbara bila let i let pod Bakron, a Sveta Lucija pod Trsaton. Va Bakru je bila nautička škola, a na Sušaku obrtna. I to ti je to, pojašnjava šjor Linić.

I sinu ime po brodu
  
    – Neka van moja žena malo poveje kako nan je stareji sin dobil ime Lav, sa smijehom će barba Tiho, a teta Milena kaže – delala san va jednomu knjigovodstvenomu poduzeću, a kad san z Lavon bila va drugon stanju poslali su me va Novi da načinin nekakovu bilancu. Po šetemane bin bivala va hotelu Klek, a po vikendu bin došla doma. I tako san ja z toga Kleka kroz poneštru gledala va lučicu i vavek va jedan grdi, črni, blatni brodić ki je karbun peljal i ki se je zval Lav. Već mi je bilo za rodit, ma sejedno san delala i jedno jutro pasivan i čujen kapitana od toga broda kako zija – noštromo, pitaj malo onu žensku kad njoj je rodit aš me par da ću ja bit babica. Ni bil, ma sin mi je dobil ime Lav, po tomu od karbuna črnomu brodu. Si ga zovemo Lavin, a mlaji se zaspraven zove Valin i to po noniću Valentinu. Jedanput me je pedijatrica na Krimeje pitala – Majko Božja, gospa, ma va ken ste to kalendaru deci imena našla.

Novilist.hr

    Za kraj smo ostavili priču o zanimanju pomorca nekad i danas.
    – A ča da ti rečen, nekad se je navigalo na jidra, brodi su bili drveni i najduži ondašnji brod bil je manji od širine današnjih brodi. Kad dojden pu svoje dice i vidin si ti sateliti, elektroniku, satelitsku navigaciju – to je čudo. Altroke mi nekada. Ma, svejedno kruh sakoga pomorca i onoga od nekada i onoga od danas je zaspraven kruh sa sedan kor. Ča današnji pomorac na vijaju vidi? Niš. Dve ure je va portu i poć mu je dalje. Teško je bilo nekada, teško je i danas, ma kad neš voliš, kad ti je neš vela jubav, onput se se potrpi i kad pasa lipo zapamti, a grdo pozabi, zaključio je ovu štoriju od mora, Kostrene i pomorci barba Tihomil Linić, čovik va Kostrene rojen, i va Kostrene zgojen, kako bi to on slikovito naglasio.

Bratovština Svetog Nikole
  
    – Da ča leh se parićevan za našu tradicionalnu večeru Bratovštine za Sv. Mikulu. Nisan najstareji tamo, iako iman 88 let. Stareji od mane su Slavko Pezelj i Melko Pilepić. A znaš koliko je ta Bratovština stara? To ti je najstareja kostrenska udruga. Osnovana je još 1869. leta, a od prvih soldi ke su dali kostrenski pomorci, 1871. leta va Sv. Barbari načinjena je čitaonica. Ta Bratovština načinjena je z ciljen pomoći familjami seh oneh siroteh pomorci ki se z vijaja nikada doma nisu vrnuli. Načinjena je kod zaklada va ku su pomorci stavljali soldi aš nikad nisi znal ćeš kad projdeš na vijaj doć nazad doma, a ako ti se ne daj Bog ča dogodi, familja je morala od nečesa živet, poučio nas je barba Tiho.